Javascript Menu by Deluxe-Menu.com












Home
Christian Education
Communications
Culture
Liturgical Music
Stewardship
SOTAYA
Youth Ministry
Clergy Healthcare




































News and Events - May 2012


ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - уторак, 29 маја 2012. године

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
са редовног заседања одржаног у Београду
од 15. до 23. маја 2012. године


У Београду, у Српској Патријаршији, одржано је, од 15. до 23. маја 2012. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, неправедно заточеног у скопском затвору Идризово, и Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома.

Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима њених епископа. У току Литургије верницима се, по благослову Његове Светости Патријарха, обратио епископ бачки г. Иринеј и објаснио установу саборâ као израз суштинске саборности Цркве. После свете Литургије, на почетку првог саборског заседања, Председник Сабора, Његова Светост Патријарх, у свом уводном обраћању Сабору указао је на нека од актуелних питања живота и мисије Цркве у данашњем времену, времену великих искушења код нас и у читавом свету, али и времену наде и могућности за духовну обнову.

У току овогодишњег заседања Сабора Литургија је саборно и свечано служена још једампут – у суботу 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве – у храму Светог Саве на Врачару. Литургијски и духовни живот Цркве је обогаћен и тиме што је Сабор прибројао каталогу светих Православне Цркве двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика пострадалих 1688. у Момишићима (Подгорица). За дан њиховог литургијског спомена и празновања одређен је исти дан на који се празнује спомен светих четрдесет мученика пострадалих у граду Севастији у Малој Азији (празник познат под народним именом Младенци) и о томе ће Свети Синод службено обавестити све помесне Православне Цркве како би све оне могле да унесу њихова имена у своје богослужбене књиге и календаре. Сабор је такође одредио да се спомен светог Никодима, архиепископа пећког, празнује 12/25. маја, а не 11/24. маја као до сада.

Сабор је потврдио решеност наше помесне Цркве да у току идуће године богослужењима и одговарајућим духовно-културним манифестацијама достојно и достојанствено прослави значајан јубилеј хришћанства и културе – 1700-годишњицу Миланског едикта светог цара Константина (313 – 2013), документа о слободи вере и савести од прворазреднога значаја, актуелног и данас не само са историјског него и са егзистенцијалног аспекта. Јубилеј ће бити прослављен у свим епархијама Српске Православне Цркве, а централна прослава ће се одржати у Нишу, родном граду цара Константина, и у Београду. На учешће у обележавању ове годишњице биће позвани сви православни патријарси и остали предстојатељи Православних Цркава, друге угледне личности светскога Православља (јерарси, теолози, уметници...), високе делегације инославних хришћанских Цркава и црквених заједница, хришћанских и међухришћанских институција и организација, као и монотеистичких верских заједница, затим представници науке, уметности и културе и угледне личности домаћег и страног јавног живота. Све припреме и сâм програм обележавања координираће саборски одбор, формиран својевремено у ту сврху, и Свети Синод Српске Православне Цркве.

Сабор је, у истом духу и смеру, поново потврдио и свој непромењени став да треба интензивирати, продубити и богословски обогатити досадашњи процес припремâ за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, поново сазвати свеправославно предсаборско саветовање, а по потреби и више таквих саветовања, и у догледно прикладно време сазвати тај општи Сабор, са дужном одговорношћу, наравно, и уз верност богонадахнутим начелима функционисања васељенских и великих помесних сабора Цркве.

Сабор је саслушао извештај Светог Синода о његовом раду и извештаје епархијских архијереја о њиховом раду и о стању у њиховим епархијама у протеклом периоду, доневши потом одговарајуће одлуке. На заједничкој седници чланова Сабора и Централног тела за довршење Храма Светог Саве на Врачару, после анализе извештаја о свему до сада урађеном, расправљало се и одлучивало о предстојећем великом послу коначног унутрашњег уређења Храма, укључујући и облагање зидних површина мозаицима и осликавање живописом. Упознавши се са релевантним чињеницама, Сабор је питање арондације Архиепископије београдско-карловачке, по броју верникâ највеће епархије у Српској Православној Цркви, одложио за извесно време како би се извршиле неопходне припреме и обезбедила елементарна инфраструктура будућих епархија на том простору. Из истих разлога Сабор је одложио и попуњавање новооснованих епархија аустријско-швајцарске и буенос-ајреске епархијским архијерејима и продужио мандат њиховим досадашњим администраторима. Исто тако, Сабор је умолио Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија да и даље, у својству заменика, помаже Митрополиту дабробосанском г. Николају у обављању архипастирских дужности.

Сабор је и овог пута изразио своје дубоко жаљење и уложио протест због грубога кршења људских права и верских слобода верникâ аутономне Охридске Архиепископије у Бившој Југословенској Републици Македонији, са врхунцем у незаконитом шиканирању и хапшењима невиних људи, при чему су прогони и акти насиља ескалирали дотле да је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован по шести пут утамничен под исфабрикованим оптужбама и поново на правди Бога осуђен на две и по године затвора. У свему је најтужније и најружније то што се све збива на захтев тамошње повлашћене расколничке организације која себе означава називом „Македонска Православна Црква”. Расколничка јерархија јавно и злурадо, без икаквог зазора, ликује због судско-полицијског прогона једине канонске и општепризнате Цркве у Македонији, а нарочито због поновног утамничења њеног Поглавара. Она тиме демонстрира колико јој је стало до елементарних истина и етичких начела хришћанске вере, о светињи јединства Цркве да и не говоримо. Уместо да се замисле над свим досадашњим протестима и апелима који долазе из Православних и других хришћанских Цркава у свету и над критикама које им међународне институције и организације упућују због спреге политике и корумпираног судства и због сталног кршења људских права и верских слобода у њиховој земљи, власти Републике Македоније, нажалост, само појачавају терор над Црквом, без преседана у савременом свету.

Сабор са једнаком пажњом и не мањом забринутошћу прати и поступке власти у Црној Гори, која такође – са нешто мање директног и грубог насиља, али са сличним курсом угрожавања мисије законите Цркве у Црној Гори и државног протежирања минорне, готово непостојеће Дедеићеве секте – гази основна људска права православних свештеника и верника, не либећи се ни потпуно антицивилизацијског и за европске појмове нечувеног депортовања појединих свештеника само зато што, наводно, Православна Црква, вековима старија и од Црне Горе, и од Србије, и од сваке постојеће државне творевине на Балкану, није „регистрована” код полиције по закону из времена Брозове „демократије”. Оспоравање и самог права на постојање Српске Православне Цркве у Црној Гори, амбиције појединих црногорских политичара да, иако по убеђењу махом атеисти, уређују црквена питања, да регулишу унутрашњи живот, устројство и односе у Православној Цркви, да помоћу притисака, па и уз претњу силом, манипулишу идентитетом Цркве у Црној Гори, њихова нескривена тежња да је учине инструментом својих политичких замисли и да они агресивно обликују садржај црквеног живота православних хришћана у Црној Гори – све то представља угрожавање основних људских права и верских слобода, делатно порицање секуларног, а то значи верски неутралног,  карактера савремене државе и одбацивање демократског начела одвојености Цркве и државе, као и поновно увођење историјски давно превазиђеног разликовања између грађана првог и другог реда, и то на основу њихове верске и етничке припадности. Стога Сабор од државних органа Црне Горе очекује да поштују сопствени устав и законе, а самим тим и права Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница, утолико пре што то представља и њихову обавезу пред међународном заједницом.

Сабор је посебно забринут што ни после толико година од егзодуса српског народа са Косова и из Метохије 1999. и мартовског погрома 2004. године, и поред присуства међународних снага и гарантијâ великих сила, још нема никаквих услова за повратак и слободан живот прогнаникâ и избеглицâ. Штавише, и даље су угрожене српске православне светиње, домови и имовина, као и права припадникâ српске заједнице, особито на подручју јужно од Ибра. У контексту домаћег и међународног дијалога о статусу јужне српске покрајине, Сабор сматра да би наметање решења супротних резолуцији Уједињених нација број 1244, Уставу Србије и нормама међународног права проузроковало једино дугорочну –  а можда и трајну – кризу и нестабилност, односно људску несрећу, на простору који је ионако одавно постао символ подељености, сукобâ и страдањâ. Једна од ретких светлих тачака на њему јесте живот и рад обновљене Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену, чији грађани, данас у огромној већини албанске народности и муслиманске вероисповести, омогућују несметан рад ове значајне установе Православне Цркве и српског народа. Такав однос заслужује наше поштовање и нашу захвалност.

Однос Цркве и државе у Србији и у Републици Српској Сабор сматра начелно добрим, али очекује да нова влада Србије исправи грешке одлазеће владе по питању реституције одузете црквене имовине и статуса веронауке као предмета, односно катихетâ и вероучитељâ као просветних радника у јавним школама, као и да убрза процес увођења војних свештеника у Војску Србије.

Сабор са задовољством и благодарношћу Богу констатује да Српска Православна Црква одржава литургијско и канонско општење и сарадњу са осталим аутокефалним Православним Црквама, али да у том погледу постоји, нажалост, и један изузетак. Реч је о неканонском деловању епископата и клира Румунске Православне Цркве на канонском подручју других Православних Цркава, па и наше. У нашем случају, поједини епископи и клирици из суседне Румуније и даље незвани долазе у неке градове и села Источне Србије, односно Епархија тимочке и браничевске, и ту свештенодејствују, без знања и одобрења надлежних архијереја Српске Православне Цркве, рушећи тако саме основе православне еклисиологије и канонског поретка. Због сличних недопустивих поступака представникâ Румунске Цркве Јерусалимска Патријаршија је више пута најенергичније протестовала, а затим прекинула, до даљњег, литургијско и канонско општење са том Црквом. Сабор је поново, по ко зна који пут, упутио протест Патријарху румунском Данилу и његовом Синоду због неканонских упада у области под јурисдикцијом Српске Православне Цркве и са жаљењем поручио да ће, уколико појединци из сестринске Румунске Цркве – толерисани или подстицани од стране њеног Патријарха и Синода, свеједно – не престану да својим небратским и антиканонским деловањем, предузети све расположиве канонске и законске мере да се очува вековни канонски поредак и да се обустави неодговорно поигравање са светињом јединства међу Православним Цркава и међу братским народима, какви несумњиво кроз векове јесу српски и румунски народ. Ако те мере не помогну, Сабор ће бити принуђен да, са дубоким жаљењем, следи пример свете Јерусалимске Патријаршије. Саборским Оцима је притом познато да и међу самим румунским епископима, клирицима и теолозима многи не деле агресивни етнофилетистички курс који је последњих година изазвао не мале потресе у читавом православном свету. Исто тако, Сабор је, као и раније, искрено захвалан Румунској Цркви за њен коректан однос према администратору Темишварске епархије, њеном свештенству и верницима, као што и Српска Православна Црква негује братски однос са свештеницима и верницима Румунске Цркве који живе у српском делу Баната.

Мир и јединство Српске Православне Цркве нарушава, по оцени Сабора, и монах Артемије, свргнути епископ рашко-призренски, са својим присталицама, који чине праву парасинагогу (неканонско збориште) са све израженијом тенденцијом да прерасту у чисти раскол и секту. Стога је Сабор одлучио да и сада позове монаха Артемија (Радосављевића) да се, заједно са својим следбеницима бившим јеромонасима, монасима и монахињама, врати Цркви, путем покајања, са пута раскола, за који и сâм каже да је свестан „да је он велика рана на телу Цркве, велики грех пред Богом, грех који ни крв мученичка не може опрати”, и да стави у дужност Светом Архијерејском Синоду да ову одлуку образложи новим канонским преступима именованог и његовим све дубљим срљањем у раскол: стварањем „парасинагоге” унутар Цркве антиканонским, неважећим рукополагањима и монашењима, отварањем манастира и молитвених домова по Епархијама наше Цркве, јавним блаћењем, лажима, клеветама и оптуживањем Светог Архијерејског Сабора и епископата Српске Православне Цркве за јерес, лажни екуменизам, монтирање процеса, доношење пресудâ без суђења и тако даље.  Уколико се монах Артемије, бивши епископ рашко-призренски, не одазове у што скоријем року позиву на повратак Цркви покајањем и послушањем одлукама Светог Архијерејског Сабора и вековном канонском поретку Православне Цркве, Сабор ће бити принуђен да предузме додатне канонске мере.

Сабор је, као и свих претходних година, много пажње посветио црквеном школству и просвети. Подробно су разматрани проблеми како Богословија, од којих неке треба да испуне стандарде предвиђене за улазак у просветни систем Србије, тако и високошколских установа, нарочито оних у региону и у расејању. У том контексту Сабор се упознао са пројектом који може много допринети квалитету теолошког образовања Срба на тлу Америке: то је пројекат под називом Српска кућа на Академији Светог Владимира, за чије функционисање већ постоје и средства и услови, тако да предстоји процес коначног договарања и реализације пројекта. Сабор је и овог пута разматрао питање адекватног привременог смештаја патријаршијског Архива, драгоцене ризнице докумената, као и питање изградње наменских објеката за Архив, Ризницу (Музеј) и Библиотеку Патријаршије. Одобрен је нови статут Човекољубља, добротворне фондације Српске Православне Цркве.

Сабор је поново подржао иницијативу Дома Карађорђевићâ да се посмртни остаци чланова српске краљевске породице који почивају у туђини пренесу и часно сахране у задужбини Карађорђевића на Опленцу. Сабор поново апелује на Град Београд да размотри могућност похрањивања костију српског, америчког и светског великана науке и духа, Николе Тесле, на Светосавском платоу или, евентуално, у крипти Храма Светог Саве на Врачару.

Састав Светог Синода остаје, одлуком Сабора, исти.

Сабор изражава своју забринутост због чињенице да је у српском народу више умрлих него рођених и да нас је сваке године мање за један град средње величине, што сведочи о дубоком моралном паду, о тешкој кризи породице и о недостатку праве вере у Бога код многих, премда се већина људи у нашем народу изјашњавају као верници и јесу верници макар у елементарном смислу те речи. Стога Сабор апелује на савест родитељâ, васпитачâ, државних чиновника и свих који могу да утичу на стање у друштву да учине све што могу да међу нама, упркос материјалној оскудици, слављење живота као највећег Божјег дара постане алтернатива несвесном култу смрти који је узео маха у савременој западној цивилизацији. Истовремено Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве и подручним им црквеним јединицама да оснивају фондове за подршку породицама са више деце, да превентивно, пастирски и терапеутски,  спречавају пошаст неморала, наркоманије, порнографије и свих других патогених појава које из корена угрожавају биће, душу и будућност српског народа и свих хришћанских народа, изложених пагубном утицају секуларизма, потрошачког менталитета, хедонизма, индивидуализма, псеудорелигиозности без појма о личном Богу, лажног хришћанства без Христа као Богочовека и без Цркве као богочовечанске заједнице, као и разних других идеологија бесмисла и безнађа. Сабор, са своје стране, позива све на живот и делање кроз веру, наду и љубав, јер – Бог је Љубав.

Доставља:
епископ бачки Иринеј,
портпарол Светог Архијерејског Сабора
Српске Православне Цркве



Official website of the Central Church Council of the Serbian Orthodox Church in America and Canada. Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2016.  All rights reserved.
Powered by Orthodox Web SolutionsHome | Back | Print | Top