News and Events - December 2012

ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - четвртак, 27. децембра 2012 године

свештеник др Василије Вранић

СНАГА НЕЈАКИХ
(поводом празника Детињци 2012. године)

Крај календарске године неизоставно са собом доноси радост у ишчекивању прославе рођења Спаситеља света. Сам Христос у историју улази као мало дете да васпостави заједницу између Бога и људи која је нарушена прародитељским грехом. Јеванђеље нам наговештава, а Предање допуњује дирљив опис тог космички важног момента. У њему Пресвета Дјева Марија, као Мајка предвечног Бога рођеног у телу, брине и штити своје новорођено чадо. Тај опис нас у многоме подстиче да се окренемо размишљању о својим породичним дужностима и стању наше породице као ”домаће цркве”.

Препознајући ту везу Христовог рођења и верског породичног живота Црква нас подстиче на преиспитивање и сагледавање ”домаће цркве”. Tоком три недеље пред празник Рождества Христовог прослављамо Детињце (празник посвећен деци), Материце и Очеве (празници посвећени родитељима). Први од њих, Детињци, је празник који по својој природи садржи јаку симболику породичног живота, будући да су деца везивно ткиво брака. Несумњиво је да деца у великој мери подстичу родитеље на слогу, мир, поштовање и међусобно разумевање. И управо ово доба године, када се припремамо да у својим срцима и домовима примимо новорођеног младенца Христа, прикладно је да обележавамо ове празнике који који се односе на породицу и на децу, а који нам свакако доносе радост. Ипак, радост овогодишњег празника Детињаца, бива умногоме помућена таргедијом која се недавно догодила у граду Њутаун у америчкој савезној држави Конетикат. У једном дану невино је пострадало двадесеторо деце и шесторо њихових учитеља у безумном чину насиља.

У оваквој ситуацији немогуће је побећи од страхоте реалности, те је, у овим данима када прослављамо нови живот и радост коју нам деца доносе, неопходно рећи о том злочину неколико речи.

Осврт на овај догађај у мисли нам доноси речи свештенe песмe која каже: ”Нека ћути сада свако смртно тело...” И заиста, пред трагедијом ових сразмера апсолутни мук је једино што приличи. Наравно, могуће је изнаћи мноштво различитих објашњења - теолошких, психолошких, социолошких, итд., за овакву трагедију, али ни једнo од њих не може да избрише страхоту реалности. Један чувени професор теологије на великом универзитету недавно je био упитан да прокоментарише како је могуће да се такве трагедије дешавају ако Бог заиста постоји. Он је на ово потпуно индигнирано и с неверицом одбрусио новинарима: ”Каква дрскост! Ми пред собом имамо незмисливу трагедију, а ви сте позвали једног научника да шпекулише и нагађа о теолошком објашњењу зла?” И заиста покушаји објашњења и рационализовања ове и сличних трагедија остају у другом плану, пред неопходношћу утехе. А утеху и као појединци и као заједница треба да нађемо у самом смислу хришћанског живота, а то је достизање у вечни живот у Царству небеском. Она невина деца, а и њихови учитељи који су свој живот положили покушавајући да их заштите, испунили су тај циљ те су им отворена врата Царства небеског. За овај циљ се ми који остајемо овде на земљи можемо само надати да ћемо достићи у своје време. И као што су неки теолози већ поменули, прикладно је присетити се овде завршних редова серијала Хроника Нарније чувеног C. S. Lewis-a који каже:

Велики лав Аслан [као што се сећате Аслан је персонификација Христа] је дочекао децу која су прошла кроз врата смрти. Рекао им је: ”Сви сте ви преминули, као што ви то кажете у Земљи Сенки [тј. у материјалном свету]. Полугодиште је завршено, распуст почиње. Сан је завршен – ово је јутро.” И док је он тако говорио није им више имао излед лава, а ствари које су потом почеле да се дешавају сувише су велике и лепе да бих могао да их овде опишем. А што се нас тиче, ово је крај приче и ми слободно можемо рећи да су живели заувек срећно и задовољно. Али што се њих тиче, то је био тек почетак праве приче. Сав њихов живот у овоме свету и све њихове авантуре у Нарнији су биле само наслов и предња корица, а сада напокон они почињу Прво поглавље своје Велике Приче коју нико на земљи није прочитао, а која траје заувек, те у којој је свако поглавље боље од претходног.

Ове речи на веома суптилан начин осликавају хришћанско схватање живота после смрти, истинског живота, живота у вечности. Имајући то на уму не предајмо се унинију и безнађу када помислимо на ову и сличне трагедије, већ сагледавајући их са становишта вечног живота у Царству небеском, извуцимо из њих снагу да сагледамо своје духовно стање. Несумњиво је да је погибија деце у Њутауну несагледива трагедија. И управо зато што се ради о невиној деци и учитељицама које су их својим телима браниле ова трагедија се издваја од других сличних масовних губитака људских живота. Чињеница је да она са собом носи велику количину емотивне енергије коју треба усмерити. Та енергија је свакако негативна, јер изазива свеопшту реакцију немерљиве туге и ужаса. Цела земља је занемела пред вестима о овој трагедији, а и сам председник Америке, није се устручавао да покаже своја осећања која су прекидала његов говор у неколико наврата, што није карактеристично за тако искусног политичара и говорника. Потребно је, дакле, усмерити сву ту емотивну енергију и преусмерити је на нешто позитивно.

У овим тешким моментима, утеху треба потражити у вечним вредностима. Потребно је усредсредити се на постизање циља људског постојања – улазак у Царство небеско као истинске и верне слуге Христа Бога. Уместо безнадежног туговања и узалудних покушаја објашњења трагедије, корисније би било преиспитати своје духовно стање и прерасподелити своје животне приоритете. Имајући на уму крхкост људске природе и несталност материјалног, свако би требало да поразмисли о свом животу и поради на постављању ствари у перспективу. Не треба дозволити да небитне ствари помраче расуђивање, већ се треба окренити ономе што је најбитније, својим ближњима, својим породицама као својој домаћој цркви. Овде свакако треба имати на уму да квалитетан породични суживот захтева да у свом животу претпоставимo ситне ствари битнима стварима и на тим ситним стварима не уторшимo своју енергију, jeр онда за битне ствари више неће бити места. На питање које ствари би требало да нам буду битне и трајне, један мудар човек је понудио одговор спретно сажимајући дух Светог писма речима: ”Само дела љубави остају”.

Налазећи утеху и у наступајућем сверадосном празнику Рођења Христа Спаситеља, треба каналисати снагу емоција немерљиве несреће и дубоке туге због погобије толике невине нејачи на добробит и појединаца и заједнице – Цркве. Уколико негативне емоције претворимо у позитивну снагу суштинске духовне промене и као поједници и као заједница, те за постулат свог живота и делања поставимо несебичну љубав, онда ће из велике трагедије као фeникс израсти мир, спокојство и утеха. Штавише, та трагедија, уколико је поставимо у перспективу хришћанског погледа на свет са становишта вечног живота, има потенцијал да нас очврсне на нашем путу ка Царству небеском. Тако охрабрени изађимо у сусрет богомладенцу Христу кличући:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Serbian Orthodox Church
Social

Official website of the Serbian Orthodox Church in North, Central & South America.
Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2019.  All rights reserved.