ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - понедељак, 4. март 2013 године

Свештеник др Василије Вранић
РАЗВОЈ БОГОСЛОВСКОГ ОБРАЗОВАЊА
КАО СТРАТЕГИЈА ОПСТАНКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
НА АМЕРИЧКОМ КОНТИНЕНТУ

Пре неколико недеља у весницима наше Цркве осванула је изузетно интересантна и охрабрујућа вест да је Православни Богословски факултет из Београда потписао споразум о научној сарадњи са Академијом Светог Владимира у Њујорку. Свакако да ће ова сарадња и размена искустава допринети развоју академског дијалога у Србији, а исто тако, српска теологија ће заузврат освежити и научна настојања Академије Светог Владимира. Наравно, Срби који се баве богословљем на северноамеричком континенту са великим одушевљењем и надом гледају на ширење академског деловања Српске Цркве и са ове стране Атлантика. Несумњиво је да ће ”Српска кућа” при световладимирској Академији бити достојан додатак образовним настојањима Срба на северноамеричком континенту, која су започета пре 27 година оснивањем Богословског факултета при манастиру Светог Саве у Либертивилу.

Оснивање Факултета је имало како краткотрајан циљ, тако и далекосежну визију. Најпре, требало је обезбедити опстанак и нормално функционисање Српске Цркве, те је основни задатак Факултета био образовање и припрема кандидата за свештеничку службу за прилике парохијског живота у Америци, а ради попуне упражњених парохија у САД. Овај задатак Факултет је достојно испунио изнедривши следећу генерацију свештенства на Америчком континенту. Тиме је продужено несметано деловање наше Цркве за следећих неколико деценија. Поред тога, Факултет је подарио нашој Цркви и одређени број дипломираних богослова који данас заузимају веома истакнута места у животу Цркве и са великим успехом обављају најодговорније послове како у Матици, тако и у Дијаспори.

Визија, пак, оснивања Факултета Светог Саве била је унапређење богословске науке кроз дијалог са другим академским институцијама. У овоме Факултет је остварио скроман резултат, али није био у потпуности неуспешан. Иако је током 27 година постојања Факултет изнедрио релативно мали број дипломаца (просечно се сваке године упише око 7 студената), многи су наставили школовање на магистарским студијама, а чак четворица су и успешно одбранили докторате на чувеним универзитетима у Америци и Европи. Број постдипломаца у односу на укупан број студената је веома импресиван.

Неопходно је, ипак, стремити ка напретку и већим успесима. Места за унапређење садашњег квалитета наставе има доста. Такође, требало би значајно унапредити приступ научним материјалима (било штампаним или дигиталним). Потребно је уложити новог труда и ентузијазма да би се првобитна визија оснивања Факултета у потпуности испунила. Побољшање је неопходно у многим аспектима рада Факултета, али уложени напор свакако да ће се вратити многоструким добром целокупној Српској Цркви.

Најпре, треба имати на уму стратешки значај постојања Богословског факултета Српске Православне Цркве у Америци. На овом континенту, где нашем народу на сваком кораку прети опасност од асимилације и разводњавања етничке самосвести, Богословски факултет шаље јасну поруку свету да Срби имају чврсту намеру да опстану. Веома је похвално и охрабрујуће што и Срби у Аустралији имају визију о својој будућности, те граде Колеџ Светог Саве са намером да учврсте своје образовне напоре. Срећом, за Србе у Америци то је урадила претходна генерација. На нама је одговорност да као достојни наследници одржимо и унапредимо оно што су нас ради наши претходници са визијом упоставили.

Познаваоци прилика у Америци зацело примећују потребу за потпунијим православним богословским школством на Средњем Западу (где се налази и Факултет Св. Саве). Наиме, на истоку САД налази се неколико богословских школа (Академија Св. Владимира и Семинарија Св. Тихона Америчке Православне Цркве, Академија Св. Крста Грчке Архиепископије, као и Семинарија Св. Тројице Руске Заграничне цркве). На Западу Америке такође постоје две православне високошколске установе (Атинагорин Институт и Колеџ Св. Катарине Грчке Архиепископије). На Средњем Западу, осим Факултета Св. Саве, не постоји ни једна православна богословска школа. Ово је прилика да се наш Факултет прикаже као озбиљна академска институција. Од тога би Српска Православна Црква имала вишеструку корист: 1. показала би се као једна од водећих црквених јурисдикција у Америци, а 2. истовремено би претекла неку другу јурисдикцију да попуни ову празнину на Средњем Западу и послала јасну поруку да је Српска Православна Црква озбиљна у својим намерама да опстане као аутокефална јединица на северноамеричком континенту, као и да има шта да понуди Православљу у Америци.

Српска Православна Црква већ има своју богословску школу коју уз мало добре воље може да преобрази у озбиљну богословско-академску установу. У том случају не би постојала потреба да се у будућности наши свештенички кандидати шаљу на образовање у богословске школе других јурисдикција у Америци. Овако унапређена школа имала би потенцијал да привуче кандидате других јурисдикција, као и да неметне Православље у контексту српске литургичке праксе и српског духовног и културног наслеђа. Баш као што Академија Св. Владимира инсистира на поштовању литургичке и културне традиције Православља израженог кроз америчку културу, тако би се на Факултету Св. Саве у Либертивилу практиковало богословље коме је српско наслеђе дало израз.

Сада када су директне потребе за попуњавањем парохија у Северној Америци махом задовољене, Факултет би коначно могао да се посвети унапређењу науке. Извесно је да је потребан озбиљан рад на том пољу, што би требало започети већ у наредним месецима. Несумњиво је, пак, да би озбиљна сарадња и научна размена са нашим Факултетом у Београду била од непроцењиве користи у овом процесу. Можда је управо сада време да се договор о сарадњи, сличан ономе са Академијом Св. Владимира, коначно склопи и између Факултета у Београду и Факултета у Либертивилу, где би искуство и висока стручност колега из Београда помогли нашој Цркви на овом континенту да изнедри озбиљну научну установу која би свима служила на част. Наша Црква би од овакве високошколске установе имала многоструку корист, како у смислу унапређења квалитета пастирске службе и мисије, тако и у смислу чвршћег повезивања Дијаспоре са Матицом и опстанка српског имена у далеком свету.