Драги оче прото Јанко, Драгане и Софија, дозволите ми да у име наше целе зајднице, ваших бивших парохијана, оних за које сте се толико неуморно молили, у име свих свештника Западноамеричке епарихије и у своје име, изјавим наше најдубље саучешће поводом упокојења ваше супруге и мајке и вољене +протинице Тодоре свих парохијана Цркве Св. Саве.
      
Добио сам овај тужни и тешки задатак да се у име свих нас овде окупљених опростим од оне која је залуслужила да то учини много бољи говорник од мене.  Говорим не своје речи нити своја сећања већ речи и сећања свих срба града Феникса и оно што ће се дуго памтити о племенитој протиници.

Тамо у гоегафски далеком али нама блиском срцу далматинском Мирању рођена је +Тодора у породици Спире и Анице Секуљица 20. Марта 1939 године. Ту је заволела младог богословa Јанка, знали су се као деца и такорећи одрасли заједно. Ту су 1965 године изабрали да заједно поделе свој живот ступивши у Св. Тајну Брака.  Идуће године у Задру добили су и свог сина Драгана.  A већ три године касније 1969. год. провевши прво неко време у Италији исељавају се за Америку и настањују се у Чикагу.

Данас тужним звуком звона нашег храма испаћају своју +протиницу Тодору.  А тако су је весело звона  дочекала пре тридесет и једне године када је са протом Јанком и сином Драганом дошла у Феникс да као смерна Господња слушкиња послужи своме роду, раме уз раме са својим супругом о. Јанком.  У то време ова парохија је била мала. Али њиховим молитвама, трудом и пожртвовањем Црквеношколска општина Св. Саве из годину у годину је расла.  Да би данас била једна од најлепших српских колонија како по потребним објектима који је красе а још више по броју парохијана и самој уређености парохије. 

Велику заслугу том напретку свакако поред проте Јанка има и +протиница Тодора.  Ми срби, свештеничку супругу називамо попадијом или протиницом, а руси моного лепше супругу свог свештеника називају “матушком“ тј. „мајком“.  Тако је и наша +протиница Тодора одиста била мајка свих парохијана.

Будући верни сапутник носила је тешко бреме свештеничке супруге са љубављу.  Била је неуморни радник и чланица кола сестара. Одазивала се сваком позиву на рад када је код то требало спремајући у кухињи или доносећи колаче како то обично све наше жене раде.  Трудила се да буде добра са свима.  Сваком лепу реч је дала.  Са осмехом лечила некад неизлечиве ране.  Tиха, скромна, педантна у свему, постала је пример праве српске протинице и српске мајке.  

Са друге стране своје боле и своје тешкође чувала је за себе.  Најтеже јој је било кад ради своје болести није могла да дође у Цркву на службу Божију.  Своју тешку болест подносила је хришћански и достојанствено.  А најлепши дани су јој жендба сина Драгана са снахом Софијом и рођење унука Стевана и унуке Габријеле. Они који су је добро познавали кажу да је тад била најрадоснија.

Неизмерно велики број срба Феникса памтиће +протиницу Тодору као своју мајку и  осиротео и за ону коју је неизмерно волео. Овај свет је Божији, и ми смо само слуге и гости у свету Божијем.  А утеху нама и награду њој верној слушкињи Господњој тражити и наћи требамо у Господу који је и Сам умро и Васкрсао, и смрт победио и врата новог живота нама слугама својим опет отворио.  Како је Он сам рекао: „Где сам ја, онде ће и слуга мој бити“ (Јов. 12, 26).  Тако се молимо да Господ прими слушкињу своју +Тодору у своје дворе које је припремнио за своје највеће и најближе сараднике.  Бог да је прости и помилује у Царству Своме.  

Dear Fr. Janko, Dragan and Sofia,

On behalf of our entire congregation, your former parishioners, those for whom you have tirelessly prayed for, and all the priests of the Western American Diocese, allow me to express our deepest sympathies to you and your family on the passing away of your wife, mother and our beloved +Protinica Todora.

I have this sad and hard duty to speak about someone who deserved a much better speaker than me.  I speak not my words, nor from my memory, but words, memories and feelings of all the Phoenix Serbs.  Memories about a kind and noble protinica that will be for a long time kept in our hearts.

+Todora was born in, to us now a geographically distant but to our heart very close, Miranje in Dalmatia in the family of Spiro and Anica Sekuljica.  There she fell in love with young seminarian Janko, they knew eachother from their childhood in other words they grew up together.  In 1965, they decided to unite in the Holy Sacrament of Marriage.  The following year in Zadar, they were blessed with their child, Dragan.  Three years later in 1969, they immigrated to Italy and then to the United States, and settled in Chicago. 

Today our church bells with sad ringing are sending off their +Protinica Todora.  But, thirty one years ago these same bells welcomed her so joyfully when she, with Fr. Janko and their son Dragan, came to Phoenix to serve her people as a faithful servant of God, shoulder to shoulder with her husband Fr. Janko.  At that time this parish was far smaller.  However, through their prayer, diligence and sacrifice year by year this Church School Congregation constantly grew to become one of the most beautiful Serbian colonies, not just in necessary buildings but in people and parish organization.

Enormous responsibility for this growth had +Protinica Todora besides Proto Janko.  We Serbs call a priest wife popadija or protinica, Russians have much better term they call her “matushka,” that is “mother.”  This term is so fitting to our Protinica Todora who truly was mother of all parishioners.

Being a faithful companion she carried the enormous burden of priest wife with love.  She was a tireless worker and member of the Kolo Sisters.  She answered every call to work whenever it was needed and whenever she could, working in the kitchen and bringing cookies as all our ladies do.  She strived to be good with everyone.  She had a nice and polite word for everyone.  With her smile cured the deepest wounds.  Quiet, modest, she became the true example of Serbian protinica and Serbian mother.

On the other hand all her suffering and pain she kept inside of her.  It was hardest for her when she was not able to come to Church services due to her illness.  Her great illness she endured in Christ-like manner.  Her son’s wedding day to daughter-in-law Sofia and the day of birth of her grandchildren, Stevan and Gabriela, were the most beautiful ones for her.  Those who knew her say that she was the happiest then.   

A great number of Phoenix Serbs will remember +Protinica Todora as their mother and feel orphaned for the one whom they enormously loved.  This world is God’s, and we are just servants and guests in His world.  Consolation for us and prize for God’s faithful servant +Todora, we should seek and find in the Lord, Who died, resurrected, conquered death and opened the doors of the new world to all of us His servants.  As He said, “Where I am, there my servant will be” (Job 12:26). We pray that Lord receives His servant in His mansions which are prepared for His greatest and closest co-workers.