News and Events - December 2009
САХРАНА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
„Примеру што га пружа морално супериоран живот нико не може одолети“
„Примеру што га пружа морално супериоран живот нико не може одолети“
Када сам у недељу рано ујутро, 15. новембра, примио поруку од о. Серафима из манастира Нова Грачаница, да је Његова Светост патријарх Српски Г. Павле (44. патријарх на трону Св. Саве) преминуо тога дана у Србији, у својој 95. години живота, био сам веома тужан, али и радостан. Ту вест су сви малтене свакодневно исчекивали. Био сам тужан што смо изгубили духовног оца нашег, а радостан што смо добили нашег вођу пред Богом, што су многи други људи понављали у мимоходу. Одмах сам решио да пођем на сахрану, јер сам то самом себи давно обећао, да, када дође то време, отпутујем и поклоним се његовим моштима и присуствујем Опелу.
Интересантно је како је вест о његовој смрти врло је брзо прострујила међу Српским народом. Мислим да није било човека који одмах није чуо за ту потресну вест.
Стигавши у Београд у касно после подне, у уторак 17. новембра, зажелео сам да му се одмах поклоним и целивам његову свету десницу. Када сам изашао на Кнез Михајлову улицу да кренем према Саборној цркви, зачудило ме пригушено осветлење и одједном велики ред људи који су стајали. У почетку нисам схватио о чему се ради док ми Марија не рече: па то је ред за Патријарха. Пожурио сам ка Саборној цркви да би се у то уверио и што смо се више приближавали храму то је ред био гушћи и водио је право унутра. Изенађење је било још веће када сам приметио како је тај народ побожно стајао у дугим редовима, без пушења, без великог и неукусног разговора, побожно и тихо, без гурања и гунђања. Расположење је међу њима било другачије. Сви су стајали мирно, спокојно, са тугом на лицу и са искреном жељом – да се последњи пут поклоне преминулом поглавару СПЦ. Патријарх Павле је поново све ујединио: децу и пензионере, богате и сиромашне, људе свих слојева. Нико није уморан, сви стоје, нико не носи маску нити си боји новог грипа. Мој сапутник рече како у колони нема никога познатог. Све прост и једноставан свет, непатворен свет коме је Патријарх остао узор. Зажелео да исте вечери одем у храм те сам кренуо крају огромне линије да би стао у ред, који је водио до улице Краља Петра, па Кнез Михајловом и Теразијама све до хотела Европа, а понекад се протезао и до хотела Москва. Првих дана чекало се и по десет сати да се Патријарху ода поштовање које му припада а које је народ толике године гајио у својим срцима. Ехо Молитава које су у храму читане током ноћи тихо је провејавао околину цркве и чинило се и сву поднебесју. Тај ехо су пратиле мирис тамјана и свећа које су паљене у цркви и порти мирисале за покој патријархове душе.
Увек сам мислио и осећао да наш патријарх Павле заслужује овако поштовање и било ми је неизмерно драго да сам се у то уверио. Знао је народ да се Патријарх за њих жртвовао и одрицао, за њихово здравље и сваку добробит се молио, те су се и они потрудили на њему узврате истом мером. Многи које су репортери интервјуисали, су говорили да би пешачили до Раковице ако затреба, јер он је то заслужио и он је наш велики човек. Многима је то било, по њиховом сведочењу, нешто најзначајније у животу, јер је он био први човек међу нама у духовном смислу, прво међу Србима. Сматрали су да је био светац који је ходао по земљи. Један од ретких правих, изворно правих, хришћана. Таквог човека треба испратити. Један младић из Подгорице каже за њега да је био прави човек који је одржавао веру и знао како да управља црквом када су била тешка времена. Знао је да се постави и према свом и према туђем народу. Био је прави верник, Божји слуга и Божији човек. Игор из Црвенке каже да је Патријарх увек пуно значио. Он је био један од највећих Срба. Један велики човек. Дошао је на његову сахрану и испраћај јер је то минимум који ми можемо да учинимо. Други верник рече да смо изгубили човека, али смо зато добили свеца, итд
Код нас се доста олако употребљавaју епитети „велики писац“, „велики сликар“ „велики теолог“ итд. Једини који је заслужио епитет који га је пратио – епитет “живи светац“ – био је патријарх Павле. Он је био жива слика аутентичног монаха, који свим својим бићем, без остатка, посвећен вери и јеванђелским истинама и принципима. Од свих зала која нас прете, он се највише плашио зала која сами можемо да починимо. Био је слеп за лажни сјај, али није био слеп ни за једну невољу, није био глув ни за једну истину или молитву.
У Патријаршији сам добио благослов да служим Св. Литургију у среду, 18. новембра, са великим бројем ђакона, свештеника и епископа. Началствовао је епископ тузлански г. Василије. Била је то величанствена и ретка служба у моме животу, и био сам благодаран Богу што сам добио такву прилику. После сваке Литургије одржавани су Помени, а потом је настављено читање из Јеванђеља. Пошто су редови били све дужи а народа све више, морало се много брже пролазити поред ковчега, а често и без целивања руке и часног крста. Сматра се да је из Црне Горе дошло преко 20,000 људи а из Републике Српске око 15.000. Долазили су верници и ванредним возовима из Шида, Суботице, Бања Луке, из Бара и Подгорице. Пошто су са возом из Бара кренули и свештеници служена је и прва Света Литургија на точковима у нашој помесној Цркви. Било је верника и из свих других крајева Србије – Ваљева, Краљева, Крагујевца, Чачка, Пожеге, Врања, Пљеваља, Требиња, Вуковара, Вишеграда, Параћина... Многи који нису могли да присуствују патриарховој сахрани походили су цркве у својим местима и палили свеће за покој душе његове.
Сахрана је величанствена. Почело се са св. Литругијом а потом погребном поворком која се са отвореним ковчегом кретала градом. Изгледало је величанствено. Многи се приметили да овако нешто ни стара Југославија нити новија Србија до сада нису виделе. Највише пажње изазвали су момци и девојке обучени у народне ношње. Осим њих, у поворци су корачали и кадети Војне академије, обучени у свечане униформе, као и Жандармерија. На челу поворке су ишли са рипидама и црквеним барјацима у стихарима ученици Богословије. Колони народа нема краја. Иде се корак по корак, споро и тихо. Ходају стотине хиљада људи, а влада потпуни мук. Као да никог на улици нема. Никад више људи и већа тишина. МУП Србије је проценио да је патријарха испратило око 700.000 људи.
Народ је показао да је свестан кога је изгубио и да очекује и од Цркве и од Државе да буду достојни оног ко је тако светачки столовао на трону Светог Саве. Србија је остала без моралног примера без премца, моралног обрасца чија је реч потврђена и доказана животом. У великим искушењима и тешким временима за српски народ, патријарх Павле је, једнакошћу изговараног и чињеног, дао немерљив допринос националном, државном и црквеном јединству Српског народа. Доживљаван је као свенародни родитељ: нико, било да је верујући или неверујући, није имао разлога да се осети од њега одбаченим. За њега су сви људи – Божја деца. И као таквима, сваком посебно је прилазио. Сваког човека, посебно, доживљавао је као – непоновљиви дар и благослов Божји.
Отуда ће готово свако рећи да је права Божја благодет да су Срби у једном од најтежих периода у својој историји имали таквог духовног поглавара. Осим што се молио за мир и добро свих људи, патријарх је својом речју опомињао, упозоравао и указивао како би ваљало чинити. Његове речи „будимо људи“ урезале су се у колективно народно памћење и одговорност. Неки су га у она тешка времена и нападали, посебно они који су ратовали против Срба. Био им је крив, јер је, ето, и он Србин. Сматрали су, очито мерећи ствари по себи, да је самом том чињеницом да је пристрасан. А он никад ништа више није тражио за Србе него што је тражио и сматрао да треба да имају други народи.
На Опелу пред Храмом, изванредно лепо и садржајно, говорио је мјесто-бјуститељ (чувар) трона Српског патријарха, Митрополит Амфилохије, а затим цариградски патријарх Вартоломеј и председник Србије г. Тадић. Плато испред храма Св. Саве био је премали да прими све вернике који су желели да буду део овог духовног и историјског догађаја. Ту су били присутни и представници других цркава: румунске, албанске, словачке, Руске, јерусалимске, александријске, грузијске, атинске, кипарске, представник Ватикана, надбискуп Београдски и представници Исламске заједнице, као и велики број домаћих и страних државника.
Васељенски Патријарх Вартоломеј, у свом надгробном слову изразио је уверење да је наш патријарх достојан наследник Св. Саве. Он је рекао да „упокојени српски патријарх није био првојерарх обичне мере, јер су његов лик и присуство зрачили светошћу и праведношћу, док је његов етос био чврст као дијамант. Патријарх Павле био је богослов широког знања, самилостан, помирљив човек отворених хоризоната, који је осећао додир са савременом стварношћу. Народе српски, почни да ридаш, да горко наричеш и уздишеш и изражавај тугу своју по заслузи његовој. Нажалост, није имао среће да доживи срећан завршетак раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим настојањима да се то догоди. Али уверени смо да ће управо то бити први предмет његових молитви пред Свевишњим„ – рекао је васељенски патријарх Вартоломеј.
Митрополит Амфилохије поручио је да је патријарх Павле, „свети старац“, пробудио скривену доброту, човекољубље, богољубље и братољубље у људима који су га ових дана на одру препознали као свог најрођенијег. Није нимало случајно да се овај скромни и тихи човек преобразио у светлост и постао светиљка која на гори стоји. Сведоци сте сви ви сабрани око његовог одра. Он никоме не суди, само расуђује, поштујући слободу свакога, не повлађује ни својим, ни туђим страстима и самовољи. Никоме није на терету и све што је имао давао је другима на природан и ненаметљив начин, ништа за себе не тражећи...“
Највишу црквену дужност схватао је само као још већу обавезу служења. И то је овако објашњавао: „Што већи положај имаш у Цркви, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи“. Цео његов живот је био молитва и – служење Богу и људима.
Ово је вероватно једина сахрана на којој није било венаца. Неколико продаваца цвећа је покушало да зараде али пошто нико није хтео да купи они су се вратили. Патријарх је наложио да се сав новац, који би се утрошио на куповину венаца, подари за довршетак изградње храма Св. Саве на Врачару. За своју кућу до општег васкрсења, Патријарх Павле је изабрао манастир Раковицу, и то оставио у аманет још пре десетак година. Његоваа Светост је изразио жељу да почива у овом чувеном манастиру на периферији Београда, посвећеном св. арх., Михајлу. Гроб патријарха Павла биће поред гроба патријарха Димитрија, првог српског Патријарха, после обнављања Српске патријаршије 1920. године, надомак манастирског храма.
Са нескривеним емоцијама и очима пуним суза многи веле да ће патријарха памтити као особу која је живела за све – и да је среће па да се роди владар као што је била Његова светост, да поведе народ у нову епоху, или да Бог да више Срба који би макар једним својим делом имали особине које су красиле патријарха Павла, било би светле будућности за нове нараштаје.
Колико год се тврдило да је Патријарх само „први међу једнакима“, сви су свесни да се смрћу патријарха Павла завршава период у коме су многи посматрали СП Цркву највише кроз његов живот и делање. „Пред његовим наследником, ко год то буде био, биће тежак задатак да скромност и умереност патријарха Павла сачува као људске и црквене вредности којима су се његови поштоваоци највише дивили. Вреди се надати да ће макар године у којима будући патријарх буде на челу СП Цркве бити лакше од оних у којима је Цркву водио патријарх Павле.“ (М.Т).
„Ко год буде наследник Патријарха Павла пред собом ће имати два изузетно тешка задатка – да успостави ауторитет међу верницима који су већ одавно његовог претходника прогласили за свеца и да сачува јединство међу неким (исувише амбиционзним) владикама, који су још током патријархове болести показали вишак властољубља и мањак поштовања према трону Св. Саве,“ каже новинар једног угледног недељника. Патријарх Павле је можда једини владика који истински није желео да буде патријарх. Невоља СП Цркве је можда у томе што је веома тешко пронаћи владику који данас не жели да буде нови чувар трона Св. Саве, а још теже је наћи некога који би успевао да око себе окупи све струје у Цркви. Можда ће управо дух покојног Патријарха и поштовање и искрена љубав верника према њему, убедити српске архијереје да Српску Цркву поштеде свађа, подела и борбе за власт.
Мудри народни поета Матија Бећковић је приметио: „да нико у бучније време није говорио тише, а да се чуо даље, да нико није говорио мање, а да је рекао више, да нико у безочније доба није дуже гледао истини право у очи - као патр. Павле.“ Стога би данас, када се, после дуже болести, Патријарх упокојио да, како рече један грађанин, осетимо и тугу и радост – тугу што нас је напустио живи светац, а радост што смо добили вођу пред Богом.
Да ли је наш Патријарх био живи светац, како смо раније напоменули, није на нама да судимо. Али можемо да сведочимо да нам је био учитељ, да нас је учио, и да је начин на који смо му се обраћали – „Ваша светости“ – заслуживао сваким својим словом и чином. Сад, када је отишао тамо где се још у младости упутио, и кад је доспео до циља коме је тежио, остаје нам да се питамо: „С КИМ СМО ОСТАЛИ?“ (Симовић)
Можда нам, макар мало, могу указати наслови неких од дневних и недељних новина с ким смо били и без кога смо остали: „Похвала скромности: иза пат. Павла остао је сат, будлник, својеручно резбарен крст, закрпљене ципеле и народно памћење о неком ко је био сасвим другачији“; „Одлазак доброг пастира“; „Век који је обележила скромност“; „Светац“; „Учесник и сведок историје“; „Човек помирења“; „Свети човек“; „Наследник Св. Саве“; „Човек дубоке и стамене вере“; „Отишао у свеце“; “Носио крст народа када је најтеже“; „Био је ходеће јеванђеље“; „Светионик напаћене земље“; „Отишао Србима најдражи“; „Све што је имао давао другима“; „Сахрањен скромно како је и живео“; „Никад више људи и веће тишине“; „Наш вођа пред Богом“; „Говорио тихо... чуо се далеко“; „Пут мира и добре воље“; „Најбољи Србин новијег доба“; „Отишао Србима најдражи“.
Уз наслове у форми питања и констатација, прикладно је указати и на неке од Патријархових познатих изрека по којима су га људи ценили и познавали: “Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети, од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену, да ли како човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.“ - “Искушења су нам ипак на корист јер преко њих ми сазнајемо своје право стање душе и док би без њих гордост у нама веома узрасла. Док, овако, ми се колико-толико трезнимо и враћамо својој стварности“. - „Међу свим људима, свим националностима има и људи и нељуди, али то зависи од сваког човека да ли ће бити човек или нечовек. Не могу људи нас да угурају у људе и не могу људи ни да нас угурају у нељуде. То зависи од нас, ако ми пристанемо“. - „Издржати у нечему до краја значи да је то тешко, али ко издржи тешкоћу до краја, тај ће се спасти“. - „Очекивати од других људи да према нама поступају као људи, а ми међу собом да не поступамо, каква ће то бити несрећа.“ - „Долазећи у епархију знао сам да ме тамо неће чекати путеви посути цвећем. Невоља је била доста, али ми се чини да нас дотад веће нису сналазиле.“ - „Никада не понижава рад, понижава само грех“. - „Човек мора да изабере између вечне пропасти или вечног живота, трећег нема“. - „Нама је Господ на земљи наменио и поверио одређене дужности и задатке. У овом времену баш нама, вама и мени, и то не неодређено као генерацијама, него баш по имену и презимену. Сви ми морамо марљиво да радимо, свим својим снагама и моћима, онолико колико највише можемо, по највећој и најбољој мери наших људских могућности. Ако сви будемо тако радили онда ће нам и Бог помоћи, надопунити наше недостатке и бити, како ви кажете, савезник.“
И за крај песма народног песника свенародном оцу и Патријарху.
Је ли још жива
она ваша сестра,
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла
Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила
И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у Царству небеском
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје Крсне славе
Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете из рода нашега
Који су одбранили образ Божји
Видећу и мајку
Ако Бог да, И ако ме позна.
(Матија Бећковић)
Протојереј-ставрофор Ђуро Крошњар