Прота Тома је рођен 27. јула 1938. у српском селу Белобрешка, од благочестивих и честитих родитеља Ранка и Олге, у држави Румунији. Белобрешка се налази поред Дунава са дивним погледом на прелепу Србију, одакле је река Дунав доносила дух родољубља и Светосавља са чиме је отац Тома задојен од ране младости.

Још као полазник Српске гимназије у Темишвару, а касније студент Србистике на Универзитету у Букурешту, млади Тома родољуб и Светосавац није могао да поднесе, како се од комунистичких власти након 1948. блатио Српски народ у матичној земљи и све хришћанско и српско. Нарочито је био погеђен страдањем Срба у Румунији, који су били свирепо прогањани и насилно депортовани у злогласни румунски гулаг Бараган. Он се одлучно успротивио заговорницима једноумља, комунистичке диктатуре и атеизма, те тако жртвовао своју рану младост за велике и узвишене Божије и цивилизацијске идеале.

Проглашен је за дисидента и непријатеља комунистичке државе и као такав избачен са факултета. Разочаран и тужан због свега вратио се у свој родни крај где с муком добија посао у Српској школи у селу Лесковици. Злогласна комунистичка полиција Секуритате му је била стално за ногама и није престала са шиканирањем и прогоном младог учитеља. У новембру 1958. су га ухапсили и спровели у Букурешт  у злогласни истражни затвор Малмозен, где га је лично испитивао тадашњи по злу чувени министар унутрашњих послова Румуније, Алексан-дар Драгич. „Био сам двадесетогодишњи младић и на мојим плећима лежало је огромно бреме, које би за искусније и издржљивије људе било превелики терет. Везаних руку и са оковима на ногама, стављен сам да препознам фотографије југословенских дипломата, али сви покушаји да се од мене присилно изнуди криво сведочење нису успели“, сећа се отац Томо.

Након испитивања, а по познатим клишеима исфабрикованих стаљинистичких проце-са осуђен је на 15 година присилног рада и депортован у злогласни затвор Жилава. Затвор у Жилави је био сав под земљом са подземним ходницима и катакомбама, где су казну издржа-вали тешки убице и непослушни официри румунске Секуритате. У овом свирепом подземном свету сасвим изненада га је огрејало сунце; срео је свог познаника из детињства и пријатеља Живка Велимировића из села Луговета, који је касније у Њујорку постао свештеник и кум Проте Стојшића. Из Жилаве млади Тома бива пребачен у Деж где је био изложен строгом режиму изолације у тамници. Овде је остао пуне две године, а затим је пребачен у Герли. У затвору Герли је срео пуно заточених Срба, својих истомишљеника.

Лета Господњег 1963, баш на дан Св. Николе, светитеља коме се Томина мајка Олга усрдно молила за свог сина, засјало је сунце слободе. Тешки дани румунских казамата су сада изaнашег Томе, али печат дисидента и непријатеља државе је из затвора изашао са њим. То се осетило чак и код његових Белобрешчана, нажалост и сродника, јер су сви били у страху од злогласние комунистичке полиције, која је наставила да прати Тому и на слободи.

Нажалост њега нису, као његове другове из затвора рехабилитовали да би могао да настави нормалан живот у Румунији и све га је ово мучило и тиштило. „Мислио сам, ако сам изгубио младост и будућност зар да изгубим и поштење?! Једино што, веру у Бога, светло и узвишено носим у срцу и што  ми нико, ни по коју цену не може одузети... Оболео сам од туберкулозе и увидео да овде немам никакве перспективе. Зато сам хтео у бели свет, да тамо потражим своје место под сунцем, не би ли још нешто откинуо од живота. Тако решим да са супругом пребегнем у Југославију, која је тада била предсобље наше слободе. Сећа се отац Томо. И заиста Југославија је у оно време била симбол демократије у односу на друге социјалистичке земље. Тако отац Тома преко Југославије и Италије стиже у светску метрополу Њујорк, који је заволео од првог дана.

Као и сви досељеници и отац Тома је одмах нашао посао на коме је предано радио, али је у својој глави имао другу идеју, хтео је да оствари свој животни сан још из младих дана, а где би то било могуће, ако не у Америци, желео је да служи Богу и народу, да буде свештеник. Убрзо је сазнао за Богословски факултет Св. Тихона Задонског који се налазио близу Скрантона у Пенсилванији. Уписао је факултет и завршио га у рекордном времену са највећом оценом „кум лауде“.

Тадашњи Епископ источноамерички Христифор је рукоположио оца Тому у чин свештеника и поставио га за пароха њујоршког, а 1992. након упокојења Протојереја Драгољуба Цокића, оснивача патерсонске парохије, отац Тома преузима свештеничку дужност на парохији патерсонској где остаје пуних 20 година.

Отац Тома, непосредан и срдачан човек, одан својој Цркви и своме напаћеном роду, коме је посветио цео свој живот и због чега је пуно пострадао, предано и верно је служио па-терсонску парохију све те године. Он је у драгој успомени не само Срба Патерсонске парохије него и шире. Написао је три веома корисне и практичне књиге „Свештеник вам одговара“.

Отац Томa је уистину био дика Цркве Христове и похвала свештенства. Од Епискпа је добио заслужене похвале и награде, а међу браћом свештеницима је увек био омиљен, ведар и весео, спреман да каже или да чује укусну шалу.

Испустио је своју племениту и напаћену душу и родио се за вечност баш на дан Св. Оца Николе, то је онај исти дан и светитељ, када се родио за слободу, то јест када је изашао из комунистичког казамата. Сахрањен је у свом родном селу Белобрешки, која му је током боравка у Америци пуно недостајала и тако му се испунила и последња овоземаљска жеља.

Почивај у вечном миру с анђалима, драги брате и саслужитељу, нека ти је вечан покој, а драгој протиници Биљани, кћеркама Јасмини и Дрини, унучићима и праунучићима, кумо-вима и пријатељима, нека Бог подари утеху и благослов.

Прота Ђокан, парох патерсонски