Javascript Menu by Deluxe-Menu.com












Home
Christian Education
Communications
Culture
Liturgical Music
Stewardship
SOTAYA
Youth Ministry
Clergy Healthcare




































Васкршња Посланица 2008
Pascha Encyclical 2009


СРПСКА ПРА­ВО­СЛАВ­НА ЦР­КВА

СВО­ЈОЈ ДУ­ХОВ­НОЈ ДЕ­ЦИ
О ВАС­КР­СУ 2009. ГО­ДИ­НЕ

ПА­ВЛЕ


ПО МИ­ЛО­СТИ БО­ЖИ­ЈОЈ ПРА­ВО­СЛАВ­НИ АР­ХИ­Е­ПИ­СКОП ПЕЋ­КИ, МИ­ТРО­ПО­ЛИТ БЕ­О­ГРАД­СКО-КАР­ЛО­ВАЧ­КИ И ПА­ТРИ­ЈАРХ СРП­СКИ, СА СВИМ АР­ХИ­ЈЕ­РЕ­ЈИ­МА СРП­СКЕ ПРА­ВО­СЛАВ­НЕ ЦР­КВЕ, СВЕ­ШТЕН­СТВУ, МО­НА­ШТВУ И СВИ­МА СИ­НО­ВИ­МА И КЋЕ­РИ­МА НА­ШЕ СВЕ­ТЕ ЦР­КВЕ: БЛА­ГО­ДАТ, МИ­ЛОСТ И МИР ОД БО­ГА ОЦА, И ГО­СПО­ДА НА­ШЕ­ГА ИСУ­СА ХРИ­СТА, И ДУ­ХА СВЕ­ТО­ГА, УЗ РА­ДО­СНИ ВАС­КР­ШЊИ ПО­ЗДРАВ:

ХРИ­СТОС ВАС­КР­СЕ!
ВА­И­СТИ­НУ ВАС­КР­СЕ!

Ре­ци­мо, бра­ћо, и они­ма ко­ји нас мр­зе,

опро­сти­мо све ра­ди вас­кр­се­ња.
(Пас­хал­на сти­хи­ра)

И ове го­ди­не у про­лећ­не да­не, дра­га бра­ћо и се­стре, у јед­на­кој ра­до­сти про­сла­вља­мо нај­ве­ћи пра­зник Цр­кве Бо­жи­је, Вас­кр­се­ње Хри­ста Спа­си­те­ља. Сва­ке го­ди­не у ово до­ба, ка­да та­јан­стве­на си­ла жи­во­та бу­ди оба­мр­лу при­ро­ду, сла­ва Вас­кр­слог Го­спо­да и у на­ма бу­ди је­дан све­тли­ји, све­ти­ји и ра­до­сни­ји жи­вот. Да­нас на­ви­ру уз­ви­ше­не ми­сли, ра­ђа­ју се див­на осе­ћа­ња и об­у­зи­ма нас јед­но све­то и не­сва­ки­да­шње рас­по­ло­же­ње. Са Вас­кр­слим Го­спо­дом и ми се уз­ди­же­мо у је­дан ви­ши и са­др­жај­ни­ји жи­вот. Бли­ста у ср­цу на­шем по­бед­нич­ки сјај веч­ног жи­во­та ко­ји нам је да­ро­вао наш Вас­кр­сли Ис­ку­пи­тељ и Спа­си­тељ. Као што је у оном та­јан­стве­ном По­чет­ку, на Бо­жи­ју Реч по­стао свет и у све­ту жи­вот, та­ко је сво­јом Бо­жан­ском си­лом вас­кр­снуо из мр­твих Син Бо­жи­ји Исус Хри­стос. Овај ве­ли­ки до­га­ђај та­јан­ствен је као ства­ра­ње све­та, чу­де­сан и уз­ви­шен као пра­ва пе­сма ра­до­сти ко­ја се за­о­ри­ла над све­у­куп­ном Бо­жан­ском тво­ре­ви­ном. Шта ви­ше, као пу­но­ћа пр­вог ства­ра­ња и као но­во ства­ра­ње, он је још чу­де­сни­ји и уз­ви­ше­ни­ји ка­ко од пр­вог ства­ра­ња та­ко и од свих исто­риј­ских зби­ва­ња.

Мно­ги ве­ко­ви де­ле нас од оног ве­дрог је­ру­са­лим­ског пра­ско­зор­ја, ка­да су све­те же­не Ми­ро­но­си­це угле­да­ле пра­зан гроб. А би­ле су до­шле да мр­тво те­ло сво­га Учи­те­ља по­ма­жу ми­ри­си­ма, да Га оро­се су­за­ма и да хлад­ну гроб­ну пло­чу за­гре­ју то­пли­ном сво­је љу­ба­ви, сво­је вер­но­сти и сво­је ода­но­сти. Би­ле су оне и по­ред кр­ста Рас­пе­тог Спа­си­те­ља он­да ка­да су Га, осим Мај­ке и јед­ног уче­ни­ка, сви би­ли оста­ви­ли. Ма­кар и из­да­ле­ка пра­ти­ле су оне по­след­ње тре­нут­ке нај­ве­ћег Учи­те­ља. Ни­су Га за­бо­ра­ви­ле ни ка­да је умро. За­то су удо­сто­је­не да бу­ду пр­ви све­до­ци и пр­ви ве­сни­ци Вас­кр­се­ња, пр­ве ра­до­сни­це но­во­га жи­во­та у Вас­кр­слом Го­спо­ду. Да­нас и у на­шим уши­ма од­зва­ња ехо оне бла­ге опо­ме­не ко­ју им је упу­тио ан­ђео Бо­жи­ји са гроб­ног ка­ме­на: „Што тра­жи­те жи­во­га ме­ђу мр­тви­ма? Ни­је ов­де, не­го уста­де” (Лк 24, 5–6). И упла­ше­не же­не, ту у вр­ту где је био гроб, пр­ве до­жи­ве­ше ра­до­сни су­срет са Вас­кр­слим Го­спо­дом. Упу­тио их је да иду у Га­ли­ле­ју, да оба­ве­сте уче­ни­ке и да их об­ра­ду­ју ра­до­сном ве­шћу да ће се и њи­ма ја­ви­ти (Мк 16, 7). И ево, дра­га де­цо Бо­жи­ја, и ова на­ша да­на­шња вас­кр­шња ра­дост по­ти­че од тог су­сре­та са Вас­кр­слим Го­спо­дом, Ко­ји је вас­кр­сао за нас и унео ра­дост но­вог жи­во­та у све след­бе­ни­ке Сво­је и ис­по­вед­ни­ке Ње­го­ве Бо­жан­ске на­у­ке.


Исто та­ко, де­ле нас ве­ко­ви од су­то­на оног је­ру­са­лим­ског да­на, ка­да се Вас­кр­сли Го­спод ја­вио след­бе­ни­ци­ма Сво­јим, Кле­о­пи и дру­гом уче­ни­ку. Пре­пла­ше­ни, хи­та­ли су они из Је­ру­са­ли­ма у Ема­ус, да би се скло­ни­ли због стра­ха од Ју­де­ја. Иако ни­су би­ли хра­бри као све­те же­не Ми­ро­но­си­це, удо­сто­је­ни су су­сре­та са Вас­кр­слим Го­спо­дом. Скрио је Он од њих Свој пре­ђа­шњи лик, па Га ни­су по­зна­ли. И ка­да их је по­сле раз­го­во­ра о оно­ме што се до­го­ди­ло у Је­ру­са­ли­му и ло­мље­ња хле­ба на­пу­стио, ис­по­ве­ди­ше се је­дан дру­го­ме ка­ко је „ср­це го­ре­ло у њи­ма” док је са њи­ма бе­се­дио (Лк 24, 13–32). Онај исти све­ти огањ, ко­ји је го­рео у ср­ци­ма дво­ји­це Хри­сто­вих уче­ни­ка ко­ји су ишли за Ема­ус, плам­са да­нас и у на­ма, ка­да про­сла­вља­мо овај Пра­зник над пра­зни­ци­ма, ка­да и ми до­жи­вља­ва­мо ду­хов­ни су­срет са не­ви­дљи­вим по­бе­ди­те­љем смр­ти. Исти тај огањ гре­јао је и гре­је Цр­кву Бо­жи­ју у ду­гим ве­ко­ви­ма ње­не исто­ри­је. Зар Он сам ни­је ка­зао: „До­ђох да ба­цим огањ на зе­мљу” (Лк 12, 49). Тај све­ти огањ гре­јао је и прет­ке на­ше и осве­тља­вао им жи­вот у там­ни­ца­ма ду­гих ве­ко­ва. Жи­ве­ли су они ду­го без до­ма, без ог­њи­шта, без сло­бо­де, у крај­њој не­си­гур­но­сти, без ку­ћи­шта и има­ња, као и мно­ги да­нас ко­ји су из­бе­гли са сво­јих ог­њи­шта, али увек са ве­ром у вас­кр­слог Го­спо­да, с ве­ром у по­бе­ду прав­де и исти­не и с ве­ром у вас­кр­се­ње.


Исто та­ко, ду­ги ве­ко­ви де­ле нас од оне пр­ве вас­кр­шње ве­че­ри, ка­да се Вас­кр­сли Го­спод пр­ви пут ја­вио сво­јим од стра­ха и раз­о­ча­ре­ња пре­пла­ше­ним уче­ни­ци­ма, и по­здра­вио их по­здра­вом охра­бре­ња: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вра­тио им је мир, вас­кр­сао ве­ру у Ње­га и Сво­је Бо­жан­ско по­слан­ство. Да Он, Син Бо­жи­ји, ни­је вас­кр­сао, исто­ри­ја хри­шћан­ства би­ла би за­вр­ше­на од­мах Ње­го­вим по­след­њим ре­чи­ма на Кр­сту: „Свр­ши се!” (Јн 20, 30). А Он је вас­кр­сао и у име те исти­не Ње­го­ви уче­ни­ци да­до­ше ра­до­сно жи­вот за Ње­га. Но­се­ћи ту ве­ли­ку исти­ну Ње­го­ва Цр­ква по­шла је у по­бед­нич­ки по­ход ши­ром све­та, да без про­ли­ва­ња кр­ви по­бе­ди сво­је број­не до зу­ба на­о­ру­жа­не не­при­ја­те­ље.


„Што тра­жи­те жи­во­га ме­ђу мр­тви­ма?” (Лк 24, 5), опо­ме­нуо је, као што сте чу­ли, ан­ђео Бо­жи­ји све­те же­не Ми­ро­но­си­це, над­не­те над све­тим гро­бом. Али оне су по­шле на Ње­гов гроб жед­не исти­не и веч­ног Жи­во­та. А да­нас ми­ли­о­ни и ми­ли­о­ни ду­хов­но оси­ро­ма­ше­них и мо­рал­но опу­сто­ше­них љу­ди, за­не­се­ни сја­јем про­ла­зних ства­ри, жи­ве у овом све­ту као у хлад­ном гро­бу. Зар се свет не пре­тва­ра у фа­бри­ку и тр­жи­ште ла­жног сја­ја и про­ла­зних вред­но­сти? Зар се да­нас че­сто не го­во­ри да чо­век и без не­ба мо­же мир­но да хо­ди по зе­мљи? Као да се по­пео да­на­шњи чо­век на ви­со­ке вр­хо­ве сво­је ва­ви­лон­ске ку­ле, са­мо­у­ве­рен у сво­је зна­ње, али че­сто си­тан, се­би­чан, агре­си­ван и пун злих на­стро­је­ња ко­ја пре­те ње­го­вој ку­ли и ње­го­вом оп­стан­ку. Бо­ји­мо се да ће се ова на­ша ци­ви­ли­за­ци­ја су­ви­ше ка­сно се­ти­ти Хри­сто­вих ре­чи: „Без ме­не не мо­же­те чи­ни­ти ни­шта” (Јн 15, 5).


Наш Спа­си­тељ је и по­стао чо­век, да би­смо се ми обо­жи­ли. Дао је да се ра­зап­не на Кр­сту да би ис­ку­пио гре­хе ро­да људ­ског. Вас­кр­сао је из мр­твих да би на­ма да­ро­вао веч­ни жи­вот. Учи­нио је смрт са­мо јед­ним по­себ­ним тре­нут­ком у жи­во­ту - жи­во­ту ко­ји не пре­ста­је. Ка­да је Пи­лат пре­су­ђи­вао Спа­си­те­љу, ни­је имао ду­хов­не сна­ге ни ум­не ви­си­не да у Ње­му пре­по­зна Си­на Бо­жи­јег. Али ипак, ис­пред ње­го­вих очи­ју ни­је мо­гла да умак­не ле­по­та људ­ског ли­ка стра­дал­ног Спа­си­те­ља у ње­го­вој суд­ни­ци. „Ево чо­ве­ка!” –  об­ја­вљу­је Пи­лат ту­жи­те­љи­ма (Јн 19, 5). Овим је ипак по­ку­ша­вао да ути­че ко­ли­ко-то­ли­ко на око­ре­ле са­ве­сти Хри­сто­вих уби­ца. Ве­ро­вао је да ће људ­ски сјај Ње­го­ве Лич­но­сти мо­жда не­ке по­ко­ле­ба­ти.


Мо­ли­мо Вас­кр­слог Го­спо­да да и у на­ма вас­кр­сне људ­ски лик пр­во­бит­не чо­ве­ко­ве при­ро­де, ко­ји је да­нас та­ко че­сто из­ви­то­пе­рен, ма­ски­ран и уна­ка­жен број­ним ма­на­ма и по­ро­ци­ма. Да и у на­ма сва­ко пре­по­зна чо­ве­ка, оба­сја­ног Ње­го­вим веч­ним жи­во­том, био иму­ћан или си­ро­ма­шан, на ве­ли­ком или ма­лом по­ло­жа­ју и ме­сту. На­ше до­ба је тре­нут­но су­о­че­но са ма­те­ри­јал­ном кри­зом, али је код нас још при­сут­ни­ја кри­за мо­ра­ла и ка­рак­те­ра. Ра­до­ва­ће­мо се ако сва­ко, угле­дав­ши би­ло ко­га од нас, мо­же да ка­же: Ево чо­ве­ка! – да би сва­ко, и при­ја­тељ и не­при­ја­тељ, и су­ди­ја и ту­жи­лац, у сва­ко­ме од нас увек до­жи­вео истин­ског и пра­вог чо­ве­ка. Са­чу­вај­мо, бра­ћо и се­стре, људ­ско до­сто­јан­ство, ко­је је то­ли­ко уз­ди­гао Сво­јим Вас­кр­се­њем Син Бо­жи­ји. Са­чу­вај­мо ве­ру у Вас­кр­слог Го­спо­да, љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, исти­ни и прав­ди; пре­ма све­му до­бру ко­је љу­ди ипак же­ле, али ко­је без по­мо­ћи Вас­кр­слог Го­спо­да и Ње­го­вог Је­ван­ђе­ља не мо­гу по­сти­ћи.


По­мо­ли­мо се Вас­кр­слом Го­спо­ду и за­мо­ли­мо Га као дво­ји­ца уче­ни­ка, пут­ни­ка за Ема­ус, да оста­не са на­ма. Да му се ра­ду­је­мо, да из Ње­га цр­пи­мо сна­гу, да се ду­хов­но уз­ди­же­мо, да нас не за­хва­те и не од­не­су мут­не во­де на­шег вре­ме­на.


Упу­ћу­ју­ћи ову по­ру­ку свој на­шој бра­ћи и се­стра­ма, да­нас се по­себ­но се­ћа­мо вер­ни­ка на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, као и на­ших вер­ни­ка ши­ром све­та, на сви­ма кон­ти­нен­ти­ма где пра­во­слав­ни Ср­би и сви пра­во­слав­ни хри­шћа­ни да­нас про­сла­вља­ју Вас­кр­се­ње Хри­сто­во, ваш Па­три­јарх и сви Ар­хи­је­ре­ји Срп­ске Цр­кве по­здра­вља­ју вас по­здра­вом ра­до­сти и но­вог жи­во­та.


ХРИ­СТОС ВАС­КР­СЕ!
ВА­И­СТИ­НУ ВАС­КР­СЕ!

Да­но у Па­три­јар­ши­ји срп­ској, у Бе­о­гра­ду,
о Вас­кр­су 2009. го­ди­не.
Ва­ши молиtвеници пред Вас­кр­слим Го­спо­дом:

Ар­хи­е­пи­скоп пећ­ки,
   Ми­тро­по­лит бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ки и
   Па­три­јарх срп­ски ПА­ВЛЕ

Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ЈО­ВАН
Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит средњeзападноамерички ХРИ­СТО­ФОР
Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски НИ­КО­ЛАЈ

Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп ни­шки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп ка­над­ски ГЕ­ОР­ГИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
Епи­скоп за Аме­ри­ку и Ка­на­ду
   Ми­тро­по­ли­је но­во­гра­ча­нич­ке ЛОН­ГИН
Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки МИ­ТРО­ФАН
Епи­скоп жич­ки ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
Еп­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски АР­ТЕ­МИ­ЈЕ
Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп сред­њо­е­вроп­ски КОН­СТАН­ТИН
Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
Епи­скоп ти­моч­ки ЈУ­СТИН
Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп сла­вон­ски СА­ВА
Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп ми­ле­шев­ски ФИ­ЛА­РЕТ
Епи­скоп дал­ма­тин­ски ФО­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
Епи­скоп аустра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ски ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп уми­ро­вље­ни за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки АТА­НА­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп хво­стан­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп је­гар­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ли­пљан­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски ЈО­ВАН
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ

ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
Епи­скоп бре­гал­нич­ки и мје­сто­бљу­сти­тељ
   Епар­хи­је би­тољ­ске МАР­КО
Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД




Official website of the Central Church Council of the Serbian Orthodox Church in America and Canada. Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2016.  All rights reserved.
Powered by Orthodox Web SolutionsHome | Back | Print | Top